23. октобар 2014. | Пише: Жан Пјер Шабо
16. октобра инаугурише се Глобални дан етике – дан који је покренуио Карнегијев савет за етику у међународним односима (Carnegie Council for Ethics in International Affairs), за прилику њихове прославе века постојања. Када сам први пут сазнао за дан, одмах сам усмерио мисли на етику у политици. Као програмски саветник у Глобалној организацији парламентараца у борби против корупције (Global Organization of Parliamentarians Against Corruption (GOPAC)), када размишљам о питањима етике неизбежно се вратим на питања корпуције. Етика је витална за рад парламентараца и кључна за функционисање демократије. Без етике распада се комплетна инфраструктура демократских институција.
Замислите следећи сценарио. Законодавац је члан комитета који надзире потрошњу на великом јавном инфраструктурном пројекту који укључује мулти-милионски доларски буџет и дугорочно планирање. Законодавац често прима госте у својој локалној канцеларији са којима разматра питања од значаја за то. Током парламентарног заседања, законодавац прима поновљене посете високог менаџмента грађевинске компаније која се надмеће за бар тај грађевински пројекат који је законодавац надлежан да надзире. Законодавац подлеже притиску лобиста и почиње да доноси одлуке и даје савете у комитету које би биле повољне за грађевинску компанију која се надмеће за посао изградње јавне инфраструктуре. Оно што је непознато законодавцу, неки чланови високог руководства са којима су одржани састанци део су криминалне организације која је илегално финансирала политичку кампању једног колеге и понудила је да уради исто, у сусрет следећим изборима, за тог законодавца.
Како сада изгледа демократија?
Када открића о коруптивном и неетичком понашању изађу на површину, од стране јавних функционера или парламентараца, то има директан утицај на демократски процес. Поверење и интегритет се тешко стичу, лако губе, а још је теже поново их стећи. Делотворност неког парламентарца у директној је вези са његовом или њеном етичком позицијом или капацитетима.
У светлу значаја који етика игра у раду парламентараца, наведен сам да истражим како парламентарци у свом раду на служењу вишем добру у суштини јесу „заједничко добро“. Заинтригирала ме је идеја да нешто тако драгоцено а ипак често погрешно схваћено као што је законодавно тело, једна демократска институција, може подлећи истој таквој трагедији од које и остала „добра“, нпр. природни ресурси или заједничка земља, могу испаштати. То је „трагедија заједничких добара“ или злоупотреба нечега што се сматра заједничким интересом.
Наравно, парламентарци нису ваши типични примери заједничке својине. Ја не познајем ниједног политичара са самопоштовањем који би се сагласио са идејом да су они заиста, физички својина других. Ипак, из филозофске и институционалне перспективе, ја бих се надао да мој посланик увиђа да је део нечег већег. Законодавно тело је на неки начин „институционализовано заједничко добро“. На тај начин, оно треба да буде заштићено на исти начин на који се штити од злоупотребе других заједничких ресурса.
Без правилне етике и усвојених правила понашања, парламентарци су осетљиви на истоветне грешке које било ко може да направи уколико је стално под притиском више интересних група и лобиста. По мом искуству већина парламентараца су у потпуности свесни јавног поверења које носе и одговорности своје позиције. Па ипак, увек је лакше одржати нечији интегритет када постоји јасна мапа која се прати. Ово је посебно важно за професије које често укључују пловидбу непознатим водама.
Потребно је да парламентарци изграде и очувају јака и јасна правила о сукобу интереса, парламентарној етици и правилима понашања. Ово је у срцу унапређења интегритета демократских институција и заштите већег добра, општег добра.
(*Овај чланак је изворно објављен на блогу Global Ethics Network).
ГОПАК Србија | GOPAC Serbia 